На овогодишњем литерарном конкурсу СПТШ „Урош Предић“, наше осмакиње постигле су изузетне резултате. У нашу школу донеле су прву и другу награду и похвалу.
Тема конкурса, који је намењен искључиво ученицима осмог разреда зрењанинских основних школа, била је ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ.
Ученице које су нас обрадовале резултатима су Тамара Јованов , Јелена Шупић и Катарина Цураковић.
Уживајте у њиховим радовима.
ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ
Душа, појам је са дугачком листом објашњења. За мене представља огледало наших живота и сви је имамо, иако неки кажу у љутњи – Ти немаш душу! Имамо је сви, само се некада притаји. Баш као што и живот чини; баш као срећа, или проблем. Сви су увек ту негде. Понекад долазе до изражаја, а некад не.
Душа није лепота. Душа није сво злато света.
Не волим све дотерано, умивено и сређено. Све сами слаткиши… То није душа. То је занат. То је нешто тачно и интресантно скројено, углачано. Све је то добро за очи, али нема оно најбитније-душу. Хладно је и ледено. Мртво.
Душа је нешто што има боју човекових мисли, а живот је њихов израз.
Ако волиш живот, волиш и душу. Зато, никада се не треба освртати и мислити о некој давно пређеној стази. Треба отворити прозор у лепши свет. Живот је кратак, душа, такође. Док траје, треба је искористити. На најбољи и само свој начин. Треба кршити правила; опраштати брзо, волети лудо и смејати се блесаво.
Ја га волим и никада га не осуђујем; никада не проклињем снове, јер знам да ми тек треба да сањамо, још увек нам крила нису сломљена; никада не мислим да не може боље, јер може; никада не мислим да не може лепше, да не може више; не гледам далеко и не тражим звезду која се сјаји високо на небу, јер знам да су звезде лепе, али су далеко. Знам да је она најлепша и најближа мени, баш она плава у мом оку. Не размишљам као остали. На све гледам са оне чудне, оптимистичне стране. Многе то нервира и даје погрешну слику о мени, али не марим много. Не схватам све превише озбиљно, јер што дуже у себи носим неки проблем, то је теже. Волим живот, волим душу. Живим смирено, јер знам да никада није касно. Схватам да је пријатељство и породица моја срећна звезда. Схватам да само трунка љубави далеко догура и да је животно богатство оно што јесмо. Људи. Ипак, мало ко је човек.
А знате ли када је неко човек? Онда када узме осмех и дарује га ономе ко га никад није имао. Онда, када узме трчак светлости, и пусти га да одлети тамо где влада ноћ. Када узме сузу, и пусти је низ образ онога ко никад није осетио то. Када узме храброст, и стави је у душу онога ко се нечега плаши. Онда када открије живот, и о њему приповеда ономе ко га не схвата. И тек онда када узме наду, и живи од њене светлости; када узме доброту, и дарује је ономе ко не зна поклањати, када открије љубав, и покаже је читавом свету.
Свако у себи има и лошију страну, али мора је научити да је воли. Не смета ми она мала будалица у мени- она која превише отворено прича, која превише ризикује, побеђује понекад и губи често, она која и воли и мрзи, повређује и бива повређена, обећава и крши обећања, али врло ретко, смеје се и плаче.
Моје мисли и мисли неког другог су различите. Свачије су.
Твоја мисао те подстиче да тежиш за титулама, а моја ме бодри на скроман живот. Ти имаш своју мисао и ја своју. Твоја мисао види моћ у армијама, топовима, оружјем. Али, моја тврди да моћ лежи у разуму, одважности и истини. Твоја мисао је дрво укорењено у тло чије гране расту у снази непрекидности. Моја мисао је облак који се креће у простору. Она се преобраћа у капљице које, када падну, образују поток који пева својим путем до мора. Твоја мисао је тврђава коју ни муња, ни олуја, не може да потресе. Моја мисао је нежан лист који се повија у сваком правцу и налази задовољство у своме лелујању.
Ти имаш своју мисао, а ја имам своју. Душа се огледа у мислима, те је свачија различита. Само, треба знати препознати, поштовати и бројити њену доброту и благослове, а не невоље и грешке. Наравно, ако је волиш, баш као што је волим ја…
Тамара Јованов VIII4
ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ
Куц, куц… „ Здраво, душо моја! “, узвикнула је бака грлећи ме на прагу,а ја сам била пресрећна што је дошла. Али, зашто ми се увек обраћа са „душо“, шта јој то значи?
Шта уопште представља душа?
На часу биологије је не помињемо, на математици је не сабирамо, али на веронауци је помињемо када причамо о љубави, осећањима…Пошто ја на часу волим да причам са другарицом Тамаром, не слушам увек наставницу…
Тамара и ја се познајемо од малих ногу и од тада смо нераздвојне .Сваки дан смо заједно, дружимо се и уживамо у нашем пријатељству. Да ли је Тамара један делић моје душе? Можда. Али, ако је Тамара ту, неизбежна је и моја породица, моја драга, топла и мила породица која је увек ту за мене.
Још нешто недостаје! Ту су сигурно све моје врлине и мане.Тврдоглавост, радозналост, великодушност…
Када бих своју душу поредила са неким људским бићем,била би то једна симпатична старица, светлих очију,тамне косе у шареној кецељици увек спремна да ти испече топле медењаке са шећером одозго.
Међутим,мене брине једно друго питање. Да ли се ми родимо са душом? Док смо мали, постављамо темељ и сваке године га градимо у жељи да добијемо раскошни дворац препун среће и радости. До ког спрата тог дворца ћемо доћи, пре него што нас напусти, зависи само од нас.
У осећаје душе, у њене предности, али мане, треба пуно улагати, треба душу ослушкивати. Јер, њену дефиницију не можемо и нећемо наћи у књигама, енциклопедијама… Треба је осетити, поделити са неким да би била потпуна,баш као што чиним и ја. И не жалим.
Јелена Шупић VIII4
ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ
Унутрашња лепота, очима несагледива, а тако битна. Да бисмо њу спознали морамо прво пружити прилику другима да нас упознају, онакве какви смо, без икаквог претварања.
Збрка у глави. Налет емоција, а речи саме надолазе… То моја душа проговара.
Искреност… Све ређа у данашње време. Како могу веровати човеку који ме је слагао? Ако је био способан да то једном уради, лако ће поново. Зашто уопште лажемо? Зар није лакше бити искрен у свему? Не можемо ушминкавати истину, онда она постаје лаж.. Нажалост, многи нису спремни да је поднесу и да се стоички носе с њом…
Доброта, тако мало цењена особина, а тако важна. Све је мање добрих људи, а све више оних који трагају за њима. Ко су уопште добри људи? Да ли су то они који су дивни према мени, а чим окренем леђа мењају лица и постају моји најгори непријатељи, спремни да ме понизе и искористе моје слабости само да би себе уздигли? Не, напротив. То су они који су увек ту за мене, да делимо тугу и патњу у тешким тренуцима, да ме охрабре и бодре када почнем да губим веру у себе, али и да се радују мојој срећи и успеху, рачунајући их као сопствене. Са њима свет постаје лепше место… Буде ту и понеких свађа и несугласица, због којих схватам колико ми та особа заиста зачи и колико је мој свет суморан и празан без ње. Али да бих упознала неког таквог, наићи ћу на много лажних пријатеља, оних који носе маске сачињене од лажи и преваре, док им ја слепо верујем…
Љубав. Полетна и дивна. Она ми даје крила да досегнем недостижно и враћа ми снагу да истрајем у својим циљевима, чак и када ми они делују тако далеко… Један загрљај вољене особе значи ми више него милион других… Док су нам дланови спојени имам осећај да је цео свет мој, ту немогуће нестаје. Али када он није крај мене, осећам велику празнину, и сви су само бледе слике у поређењу са њим. Да бисмо били вољени морамо и сами волети. Многи стрепе од тога, не видећи колико је то осећање лепо када му се препустиш. Плаше се. Плаше се да воле и верују. Све док не наиђу на особу која ће све то само једним погледом бацити у заборав.
То су мора осећања којима плови моја душа. Непредвидива и опасна, али опет тако слатка. Она ми остављају успомене..
Катарина Цураковић VIII1
