Тема конкурса, који је намењен искључиво ученицима осмог разреда зрењанинских основних школа, била је ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ.

Ученице које су нас обрадовале резултатима су Тамара Јованов , Јелена Шупић и Катарина Цураковић.

Уживајте у њиховим радовима.

ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ

Душа, појам је са дугачком листом објашњења. За мене представља огледало наших живота и сви је имамо, иако неки кажу у љутњи – Ти немаш душу! Имамо је сви, само се некада притаји. Баш као што и живот чини; баш као срећа, или проблем. Сви су увек ту негде. Понекад долазе до изражаја, а некад не.

Душа није лепота. Душа није сво злато света.

Не волим све дотерано, умивено и сређено. Све сами слаткиши… То није душа. То је занат. То је нешто тачно и интресантно скројено, углачано. Све је то добро за очи, али нема оно најбитније-душу. Хладно је и ледено. Мртво.

Душа је нешто што има боју човекових мисли, а живот је њихов израз.

Ако волиш живот, волиш и душу. Зато, никада се не треба освртати и мислити о некој давно пређеној стази. Треба отворити прозор у лепши свет. Живот је кратак, душа, такође. Док траје, треба је искористити. На најбољи и само свој начин. Треба кршити правила; опраштати брзо, волети лудо и смејати се блесаво.

Ја га волим и никада га не осуђујем; никада не проклињем снове, јер знам да ми тек треба да сањамо, још увек нам крила нису сломљена; никада не мислим да не може боље, јер може; никада не мислим да не може лепше, да не може више; не гледам далеко и не тражим звезду која се сјаји високо на небу, јер знам да су звезде лепе, али су далеко. Знам да је она најлепша и најближа мени, баш она плава у мом оку. Не размишљам као остали. На све гледам са оне чудне, оптимистичне стране. Многе то нервира и даје погрешну слику о мени, али не марим много. Не схватам све превише озбиљно, јер што дуже у себи носим неки проблем, то је теже. Волим живот, волим душу. Живим смирено, јер знам да никада није касно. Схватам да је пријатељство и породица моја срећна звезда. Схватам да само трунка љубави далеко догура и да је животно богатство оно што јесмо. Људи. Ипак, мало ко је човек.

А знате ли када је неко човек? Онда када узме осмех и дарује га ономе ко га никад није имао. Онда, када узме трчак светлости, и пусти га да одлети тамо где влада ноћ. Када узме сузу, и пусти је низ образ онога ко никад није осетио то. Када узме храброст, и стави је у душу онога ко се нечега плаши. Онда када открије живот, и о њему приповеда ономе ко га не схвата. И тек онда када узме наду, и живи од њене светлости; када узме доброту, и дарује је ономе ко не зна поклањати, када открије љубав, и покаже је читавом свету.

Свако у себи има и лошију страну, али мора је научити да је воли. Не смета ми она мала будалица у мени- она која превише отворено прича, која превише ризикује, побеђује понекад и губи често, она која и воли и мрзи, повређује и бива повређена, обећава и крши обећања, али врло ретко, смеје се и плаче.

Моје мисли и мисли неког другог су различите. Свачије су.

Твоја мисао те подстиче да тежиш за титулама, а моја ме бодри на скроман живот. Ти имаш своју мисао и ја своју. Твоја мисао види моћ у армијама, топовима, оружјем. Али, моја тврди да моћ лежи у разуму, одважности и истини. Твоја мисао је дрво укорењено у тло чије гране расту у снази непрекидности. Моја мисао је облак који се креће у простору. Она се преобраћа у капљице које, када падну, образују поток који пева својим путем до мора. Твоја мисао је тврђава коју ни муња, ни олуја, не може да потресе. Моја мисао је нежан лист који се повија у сваком правцу и налази задовољство у своме лелујању.

​ Ти имаш своју мисао, а ја имам своју. Душа се огледа у мислима, те је свачија различита. Само, треба знати препознати, поштовати и бројити њену доброту и благослове, а не невоље и грешке. Наравно, ако је волиш, баш као што је волим ја…

Тамара Јованов VIII4

ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ

Куц, куц… „ Здраво, душо моја! “, узвикнула је бака грлећи ме на прагу,а ја сам била пресрећна што је дошла. Али, зашто ми се увек обраћа са „душо“, шта јој то значи?

Шта уопште представља душа?

На часу биологије је не помињемо, на математици је не сабирамо, али на веронауци је помињемо када причамо о љубави, осећањима…Пошто ја на часу волим да причам са другарицом Тамаром, не слушам увек наставницу…

Тамара и ја се познајемо од малих ногу и од тада смо нераздвојне .Сваки дан смо заједно, дружимо се и уживамо у нашем пријатељству. Да ли је Тамара један делић моје душе? Можда. Али, ако је Тамара ту, неизбежна је и моја породица, моја драга, топла и мила породица која је увек ту за мене.

Још нешто недостаје! Ту су сигурно све моје врлине и мане.Тврдоглавост, радозналост, великодушност…

Када бих своју душу поредила са неким људским бићем,била би то једна симпатична старица, светлих очију,тамне косе у шареној кецељици увек спремна да ти испече топле медењаке са шећером одозго.

Међутим,мене брине једно друго питање. Да ли се ми родимо са душом? Док смо мали, постављамо темељ и сваке године га градимо у жељи да добијемо раскошни дворац препун среће и радости. До ког спрата тог дворца ћемо доћи, пре него што нас напусти, зависи само од нас.

У осећаје душе, у њене предности, али мане, треба пуно улагати, треба душу ослушкивати. Јер, њену дефиницију не можемо и нећемо наћи у књигама, енциклопедијама… Треба је осетити, поделити са неким да би била потпуна,баш као што чиним и ја. И не жалим.

Јелена Шупић VIII4

ПОРТРЕТ МОЈЕ ДУШЕ

Унутрашња лепота, очима несагледива, а тако битна. Да бисмо њу спознали морамо прво пружити прилику другима да нас упознају, онакве какви смо, без икаквог претварања.

Збрка у глави. Налет емоција, а речи саме надолазе… То моја душа проговара.

Искреност… Све ређа у данашње време. Како могу веровати човеку који ме је слагао? Ако је био способан да то једном уради, лако ће поново. Зашто уопште лажемо? Зар није лакше бити искрен у свему? Не можемо ушминкавати истину, онда она постаје лаж.. Нажалост, многи нису спремни да је поднесу и да се стоички носе с њом…

Доброта, тако мало цењена особина, а тако важна. Све је мање добрих људи, а све више оних који трагају за њима. Ко су уопште добри људи? Да ли су то они који су дивни према мени, а чим окренем леђа мењају лица и постају моји најгори непријатељи, спремни да ме понизе и искористе моје слабости само да би себе уздигли? Не, напротив. То су они који су увек ту за мене, да делимо тугу и патњу у тешким тренуцима, да ме охрабре и бодре када почнем да губим веру у себе, али и да се радују мојој срећи и успеху, рачунајући их као сопствене. Са њима свет постаје лепше место… Буде ту и понеких свађа и несугласица, због којих схватам колико ми та особа заиста зачи и колико је мој свет суморан и празан без ње. Али да бих упознала неког таквог, наићи ћу на много лажних пријатеља, оних који носе маске сачињене од лажи и преваре, док им ја слепо верујем…

Љубав. Полетна и дивна. Она ми даје крила да досегнем недостижно и враћа ми снагу да истрајем у својим циљевима, чак и када ми они делују тако далеко… Један загрљај вољене особе значи ми више него милион других… Док су нам дланови спојени имам осећај да је цео свет мој, ту немогуће нестаје. Али када он није крај мене, осећам велику празнину, и сви су само бледе слике у поређењу са њим. Да бисмо били вољени морамо и сами волети. Многи стрепе од тога, не видећи колико је то осећање лепо када му се препустиш. Плаше се. Плаше се да воле и верују. Све док не наиђу на особу која ће све то само једним погледом бацити у заборав.

То су мора осећања којима плови моја душа. Непредвидива и опасна, али опет тако слатка. Она ми остављају успомене..

Катарина Цураковић VIII1

Имали смо част да у нашој библиотеци угостимо Наду Кљајић, песникињу и списатељицу о којој нисмо много знали раније. Љубитељке писане речи и наша библиотекарка потрудиле су се да плакатима обавесте ученике наше школе о њеном животу и раду, прочитали смо њену нову књигу, Месечев камен,  и са нестрпљењем ишчекивали долазак очигледно маштовите и занимљиве саговорнице.

О списатељици и књизи прочитајте на блогу библиотеке

 http://bibliooszzr.wordpress.com/

а разговор који је водила са нашим новинаркама прочитајте на следећем линку

http://www.oszzrenjanin.edu.rs/iz-pera-novinara/203-razgovor-sa-piscem.html

Моја жеља  је само да се у овом чланку захвалим, пре свих, Нади, која је ово хладно децембарско поподне учинила топлим и незаборавним, организаторки Мирјани и члановима драмске секције који су читали текстове, и наравно, вама, који сте напунили библиотеку и показали да “Жарку” има много љубитеља писане речи…

Твој прохтев већи је од прохтева других, зато ћутиш.
Притворном равнодушношћу не хајеш за моје дарове.
Познајем, познајем лукавство твоје…
никада не узимаш што би требало.

ТРЕЋА БЕЗИМЕНА
Завршићу песму своју, ако ти је тако воља.
Ако срце твоје испуњују немиром, уклонићу очи своје са твога лица.
Ако те не путу престрављујем, скренућу и ударићу другим путем.
Ако те збуњујем док плетеш цветне венце, избегаваћу твој усамљени врт.
Ако је вода ћудљива и дивља, нећу потерати свој чун поред обале твоје.

ЧЕТВРТА БЕЗИМЕНА
Волим те, драгане, опрости ми љубав моју.
Ухваћена сам као птица која је залутала.
Откако се потресло, срце моје изгубило је свој вео и оголело.
Покриј га својим сажаљењем, драгане, и опрости ми моју љубав.

Ако ме не можеш волети, драгане, опрости ми бол мој.
Не гледај ме презриво из даљине.
Повући ћу се у свој кут и седети у мраку.
Обема рукама покрићу своју голу срамоту.
Одврати своје лице од мене, драгане, и опрости ми бол мој.

Ако ме волис, драгане, опрости ми моју радост.
Ако моје срце понесе бујица среће, не смеј се мом опасном заносу.
Ако седим на своме престолу и владам над тобом тиранијом љубави своје,
ако ти као богиња поклоним своју милост,
поднеси охолост моју, драгане, и опрости ми моју радост.

ЧЕЗНЕМ

Чезнем да ти кажем најдубље речи
које ти имам рећи; али се не усуђујем,
страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем
тајну своју сали.
Олако узимам бол свој,
страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнам да ти кажем најверније речи
које ти имам рећи; али се не усуђујем,
страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину,
и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп,
страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи
што имам за те; али се не усуђујем,
страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, беојећи се
да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим мирно поред тебе;
али се не усуђујем; јер би ми иначе
срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако,
и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући
да би ти то могла учинити.

Чезнем да те оставим заувек;
али се не усуђујем, страхујући да би
могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу
и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију
чине да је бол вечито свеж.

ГРАДИНАР 46

Оставила си ме и отишла својим путем.
Мислио сам да ћу бити тужан, претужан за тобом
и да ћу у своме срцу урамити само твоју слику
проткану златним стиховима.
Али, авај, моје зле судбе – време је кратко!

Младост пролази година за годином;
Пролетњи дани лете; једно голо ништа убија
нежни цвет,
а мудрац ме опомиње да је живот
само кап росе на лотосовом листу.

Треба ли све то да пропустим
и да само гинем за оном једном што ми
окрену леђа?
То би било и грубо и лудо, јер је време кратко.

Дођите, моје кишне ноћи, пљускајући ногама;
осмехни се моја златна јесени;
дођи, безбрижни априле, проспи по земљи
пољупце своје!
Дођи и ти, и ти, и ти!
Драги моји, знате да смо смртни.
Па је ли мудро кидади срце због једне,
која је однела своје? Јер је време кратко.

Слатко је седети у углу и размишљати да сте
ми ви цео свет.
Храбро је пожелети срећу своме болу, и бити
решен,
не допустити никоме да те теши.

Али, један нови лик гледа кроз моја врата
и подиже своје очи к мојима.

Ја могу само своје сузе да обришем
и да изменим мелодију своје песме:
Јер је време кратко!

Размишљам о вама јер је овог тренутка мој наставнички фејсбук профил показао да је вас, мојих ученика и пријатеља на том профилу, сада доступно за ћаскање готово стотину!

Ипак, морам рећи да сам задовољна у коликом броју читате овај блог, а за оне који још нису навикли на овакав начин сарадње чланови секције омогућили су и “папирни” преглед нашег рада:

Нећемо знати тачан број оних који су читали радове са паноа, али примећена је гужва испред њих. Може и тако…

Рабиндранат Тагор
Рабиндранат Тагор
Датум рођења:	7. мај 1861.
Место рођења:	Калкута
Датум смрти:	7. август 1941.
Место смрти:	Калкута

Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 1861 — 7. август 1941) је био индијски књижевник, драматург и филозоф.

Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.

Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године

Био је најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску и да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону објавио је своје прве две збирке песама – „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“.

Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, управо у то време губи и жену и децу. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније иста се издаје у Лондону преведена на енглески језик.

Године 1915. је проглашен за витеза од стране британске владе. Титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, као знак протеста против владара.

Основао је експерименталну школу у Схантиникетану, засновану на Упандисанским идеалима образовања. Повремено је учествовао у Индијском националистичком покрету. Ту се спријатељио са Гандијем.

Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“.

Тагоре је такође писао и приче, романе, позоришне комаде, есеје, мјузикле, путописе и мемоаре. Бавио се и сликањем и компоновањем.

Речи индијске националне химне написао је Тагор.

Умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.

Прочитајте чланак из Политике о Тагориној посети Београду:

Тагоре у Београду

Кети Хопкинс ” Добри типови, лоши типови и принцеза Партобела” ( читала Јелена Живковић)

Кети Хопкинс “Близнакиње у невољи” (читала Милица Живанов)

Кетлин Роулинг ” Хари Потер и реликвије смрти” (читао Марико Николић)

Џуди Кертин ” Моја сусетка Алис” ( читала Анета Исаков)

Џуди Кертин ” Зар опет Алис” ( читала Ана Чанчар)

Арчибалд Рајс ” Чујте, Срби, чувајте се себе” ( читао Богдан Меселџија)

Анђела Нанети ” Мој деда је био трешња” (читала Дајана Ђорђевић)

Чарлс Дикенс  “Оливер Твист” ( читао Стефан Јуванин)

Ваш избор показује разноврсност интересовања, а ваши прикази доказују да у “Жарку” има много љубитеља писане речи.

Неко ће, сигурно, наћи времена да прочита и нешто за своју душу. Чекамо ваша нова литерарна искуства…Шта сте читали, шта читате, које препоруке имате за нас? Пишите на emilija_corovic@yahoo.com или ми предајте своје белешке лично, пријало ми је ово дружење са вама.

-Luiz Renison

To je bila prva knjiga koju mi je sestra preporucila da pročitam, i jako mi se dopala zato što  i ja pomalo ličim na Džes. Takodje, to je bila prva knjiga uz  koju sam se smejala do suza, okretavsi stranice.

“Knjiga koja nece oduseviti samo tinejdžere.Mnogi kriticari su je proglasili tinejdž Dnevnikom Bridžit Džons,samo mnogo duhovitijim.”

U dnevniku Džes je radoznala, mala, slatka tinejdžerka, kojoj se sviđaju svi momci koje je upoznala, a sa samo nekoliko njih je bila, zbog svojih ljubomornih drugarica, koje pokušavaju da je posvadjaju s svim  drugovima, ali ne uspevaju u tome.
Kao i svaku devojku, nju nervira sve, mačka Angus, Gospođa Komšinica i Gospodin Komšija, lažne drugarice i to što ne može da se odluči sa kojim dečkom želi ustvari da bude, zato što o svakom dečku njene drugarice imaju da kažu nesto ružno. Ali ona uspeva da se nosi sa tim, i uz šalu savlada sve probleme.